U
vek je aktuelna stara priča o “današnjoj omladini”. Da li sve brži i lakši pristup novim tehnologijama remeti pažnju savremene omladine?

Skoro trenutni pristup informacijama, zahvaljujući internetu, doveo je do toga da su dečje glavice zatrpane gomilom što korisnog što beskorisnog sadržaja, tako da su deca prinuđena da dostupne informacije obrađuju neverovatnom brzinom.

Mozgovi današnje omladine prolaze kroz svojevrstan preobražaj. Mehanizmi i tehnike koji zahtevaju brzo skretanje pažnje sa jedne teme na drugu – mogu da budu izuzetno korisni za kreativnu decu koja imaju visoko razvijenu sposobnost da objedinjuju nove i različite ideje, štaviše, ovakva stimulacija omogućava deci da vide stvari na drugačiji način.

Koliko dugo traje pažnja kod učenika?

Na osnovu istraživanja, utvrđeno je, da se prosečna dužina trajanja pažnje kod dece različitog uzrasta, može izračunati pomoću jednostavne formule:

Uzrast x 2-5 minuta = Prosečan raspon pažnje

 

UZRAST (godine deteta) PROSEČNA DUŽINA TRAJANJA PAŽNJE
4 8 – 20 minuta
5 10 – 25 minuta
6 12 – 30 minuta
7 14 – 35 minuta
8 16 – 40 minuta
9 18 – 45 minuta
10 20 – 50 minuta
11 22 – 55 minuta
12 24 – 60 minuta

Ovo je, naravno, uopšten prikaz koji može da pomogne nastavnicima kako da najbolje organizuju predavanje gradiva u toku časa, ali nikako ne treba zaboraviti da je svaki učenik poseban, i da razmišlja, ponaša se i usvaja nove informacije na različit način. A često se i deci, kao i odraslima, dešava da imaju “loš dan”, pa im pažnja tada može biti smanjena u odnosu na uobičajeno. Uzimajući sve navedeno u obzir, u nastavku sledi 10 načina kako da se što bolje iskoristi  variranje i dužina trajanja pažnje (koncentracija) kod dece prilikom usvajanja novog gradiva.

Predavanje u intervalima i sa pauzama

Kada nastavnici planiraju predavanje jedne ili više lekcija, poželjno je da se gradivo razloži na manje celine. Ukoliko nastavnik predaje sedmogodišnjacima, čija pažnja u proseku traje od 14 – 25 minuta, trebalo bi da uspori ili napravi manju pauzu na svakih 15 – 20 minuta. I vrsta reorganizacije dece je dobra ideja; nešto što je trebalo da učenici rade pojedinačno, nakon ovog perioda bi mogli da rade u parovima ili manjim grupama. Aktivnosti za koje je potrebno duže vreme, mogu da budu podeljene, tako da ih učenici izvršavaju u više manjih koraka, uz korišćenje različitih tehnika razmišljanja i učenja.

Razbijanje rutine

Nastavnici koji su navikli da predaju rutinski, i da se striktno drže vremena i trajanja časa, bi trebalo da ovu rutinu razbiju ubacivanjem kratkih i zabavnih aktivnosti između svake veće celine gradiva koje predaju. Deca lakše i uče i pamte ukoliko se zabavljaju tu i tamo, tokom časa, umesto da nemo sede i slušaju priču koja može da im dosadi, a misli odlutaju.

Vizuelno okruženje je bitno

Postoje nastavnici koji vole da predaju uz pomoć velikih monitora, projektora sa velikim platnom, ili uz pomoć panoa na koje su okačene brojne slike i grafikoni, ili pak, obične table koja je ispisana raznim bojama. Međutim, to mnogim učenicima može da  samo “bode oči” i odvlači im pažnju od činjenica koje treba da nauče. Kao što i mnogim odraslim ljudima smeta ako im je sto neuredan, previše boja i šarenila može deci da bude neprijatno i iritirajuće. Umesto toga, nije loše da se na okolne (bočne) zidove okače posteri i plakati sa inspirativnim i informativnim sadržajem. Deca onda mogu, kada im je potrebno, da “bace pogled” na ove postere i plakate, odmore oči ali i mozak, i tako osveže pažnju i koncentraciju.

Neka učenici ocenjuju gradivo

Ukoliko nastavnik primeti da učenik uporno izbegava da radi na času, da ima poteškoće sa savladavanjem aktivnosti, ili da je previše rasejan, nastavnik bi tada trebalo da predloži učeniku da oceni težinu aktivnosti ocenom od 1 do 10. Ukoliko dete da ocenu 8 ili više, nastavnik treba da pita dete šta ono predlaže da se uradi, kako bi zadatak bio mnogo lakši. Na taj način, nastavnik može da dobije izuzetan uvid u to šta može da pomogne učenicima i kako da ih učenje što manje frustrira.

Neka atmosfera bude opuštena

Ovaj način za poboljšanje koncentracije kod dece sa sobom nosi brojne druge koristi. Postoje različite tehnike za opuštanje dece i neke od njih treba uvesti u dnevnu rutinu: duboko disanje, lagane vežbice uz istezanje tela, pevanje neke pesme koju ceo razred voli ili igranje neke jednostavne i kratke igrice, itd. Ove tehnike za opuštanje podižu svest kod dece i omogućuju im da budu svesna postojećeg trenutka, i na taj način smanjuju napetost koja može da postoji  zbog, recimo, testa koji učenici treba da rade u toku dana, ili ako na nekom od narednih časova treba da odgovaraju za ocenu i slično. Svakodnevno praktikovanje tehnika za opuštanje u trajanju od 10 – 15 minuta može deci mnogo da pomogne, ukoliko nastavnik dobro proceni kada je vreme za vežbice koje opuštaju, na osnovu toga što unapred zna koje aktivnosti u toku dana zahtevaju veći fokus, ili koje gradivo je teže. Što su deca opuštenija, koncentracija im je bolja i uče lakše.

O vremenu treba voditi računa

Kada nastavnik postane svestan koliko može da varira raspon pažnje svakog učenika pojedinačno, tada mora da vodi računa o vremenu koje je proteklo od početka neke aktivnosti. Nastavnik bi trebalo da, nakon nekog vremena, pita učenike za koje zna da imaju problem s pažnjom, da mu pokažu šta su uradili. Na ovaj način, nastavnik jednostavno i brzo stiče uvid u to kako deci ide, ali ujedno i preusmerava pažnju učenika na sebe, ukoliko je pažnja “odlutala negde”. Ovo je naročito korisno pri radu sa decom koja su rasejana i kojima je potreban dodatan napor da se fokusiraju na zadate im zadatke. Posebno je bitno da se deci tada omogući da pitaju nastavnika za objašnjenje, ukoliko im je nešto nejasno.

Raspored sedenja je važan

Tradicionalni raspored sedenja učenika u klupama koje su raspoređene u redove i kolone može da bude dosadan i naporan za decu, naročito onu koja stalno sede pozadi, na primer. Umesto toga, nastavnik bi trebalo da dozvoli učenicima da menjaju mesto sedenja, pa čak i promenu rasporeda klupa, kad god je to moguće, na način koji deca predlože i koji im je najudobniji. Što su učenici mlađi, to više vole da se okreću i da u toku časa pričaju sa ostalom decom, a to ne mora da znači da tada ne slušaju nastavnika, naprotiv. Umesto opominjanja dece da prestanu sa “ometanjem” i da se “smire”, kad kod je moguće, treba decu pustiti i da međusobno komuniciraju tokom nastave. Konačno, u društvu se lakše uči.

Igrice uz koje se vežba pamćenje

Nastavnici treba da obezbede učenicima vreme i prostor za igranje igrica koje pospešuju memoriju i koncentraciju. Sam čin igranja je već dovoljan da se deca opuste i da im nastava deluje manje formalno i uštogljeno. Ono što je na nastavniku, jeste da obezbedi dovoljno vremena i da igrice budu kratke i zanimljive. To može da bude slaganje neke jednostavne slagalice, igranje domina, “memorije”, igre pogađanja, ili neke igre koja ima i edukativan a ne samo zabavan karakter.

Aktivnosti koje zahtevaju brzinu

Nakon slušanja i učenja, nije loše da se deca “razmrdaju” uz neku aktivnost koja će bodovati njihovu brzinu. Takva aktivnost može da bude i neka igrica, a za najbržu decu treba obezbediti neku simboličnu nagradu. Deca mogu da slažu kockice ili sličice, pogađaju pojmova, uostalom, uvek treba pitati decu – sigurno će neki od njihovih predloga biti više nego korisni i zanimljivi.

Fizička aktivnost je veoma važna

Fizička aktivnost nije korisna samo za fizičko već i za mentalno zdravlje, pogotovo za poboljšanje koncentracije. Za decu dugotrajno sedenje u klupi može da bude veoma opterećujuće, a odmori između časova nekad nisu dovoljni, naročito ako niko ne organizuje decu, pa ona odmor provedu igrajući se pomoću telefona i tableta. Potrebno je usmeravati decu da se što više kreću, ne samo u školskom dvorištu i na časovima fizičkog, već i u učionici. Postoje brojne igrice koje mogu da se organizuju unutar učionice, a koje podstiču kretanje: igranje neke predstave sa jednostavnim scenarijem, jednostavna koreografija uz muziku koju deca vole, neka igrica koja zahteva od dece da menjaju položaj tela u prostoru (“tvister”, pravljenje talasa tako što se učenici drže zajedno za ruke).

Napisao