B
udite spremni da ostavite po strani svoja tradicionalna uverenja jer nauka traži i pronalazi nove metode koje vode ka budućem uspehu, u ovom slučaju – uspehu u učenju.

 


Činjenice o učenju

Metode koje vode ka budućem uspehu, u ovom slučaju – uspehu u učenju.

9. Zeleni prostori ili dvorišta pospešuju učenje dece kroz otkriće.

Koliko je važno da se deca igraju i komuniciraju na velikom otvorenom prostoru? Da li to zaista pravi razliku u obrazovnom procesu? Istraživanje kaže da. Ne samo da je od ključnog značaja da deca imaju vremena da se igraju napolju, već je i vrsta spoljašnjeg okruženja takođe važna[1].

Istraživanje dokumentovano u Časopisu za decu, omladinu i okolinu Univerziteta Kolorado (SAD) istaklo je da su đaci i studenti koji su dobili pristup zelenilu, šumama, ribnjacima i drugim prirodnim staništima povećali spremnost za saradnju sa drugima i kreativnost, za razliku od dece koja su provodila vreme u asfaltiranom dvorištu sa penjalicama.

Ne samo da su učenici više uživali u ovakvom okruženju već su i nastavnici uključili rad na otvorenom, odnosno u prirodi, u svoj formalizovani nastavni plan i program. To je postalo mesto za učenje o ekosistemima, nauci, baštovanstvu i očuvanju Zemlje.

Što je prirodnije i otvorenije okruženje, veća je i sposobnost za otkrivanje kroz radoznalost.

 

10. Drama i komedija u učionici podstiču decu da slušaju i učestvuju.

Nastavnici konstantno razmišljaju o novim i inovativnim načinima za podsticanje aktivnog učestvovanja svojih učenika u procesu učenja. Dete koje se više angažuje jeste ono koje će verovatnije da apsorbuje i zadrži informacije, kao i da koristi znanja iz stvarnog života.

Da bi se učenici angažovali, potrebno je prisustvo nekoliko aktivnosti ili procesa. Autori i edukatori Džudi R. Džablon i Majkl Vilkinson iznose da je potrebno sledeće:

  • neko prethodno razumevanje ili poznavanje materije;
  • okruženje koje podstiče pitanja i istraživanje;
  • mogućnost rada u grupi ili u postavci koja podrazumeva saradnju;
  • ponuda većeg broja mogućnosti tako da učenici mogu da budu samostalni;
  • nezavisno razmišljanje;
  • igre, različite uloge i humor.

Možda nije iznenađujuće, ali smeh je odličan pokazatelj angažovanja. Kao i suze ili bes, to je vibracija emocija koja pokazuje čitav um i osećanja učenika uključenih u aktivnost.

 

11. Deca koja konstruišu sopstvene video-igrice imaju intenzivniji kognitivni i društveni razvoj.

U primitivnom društvu, deca su učila neophodne veštine preživljavanja oponašajući svoje starije. U suštini, učenje je u akciji. U savremeno doba, đacima i studentima se često predaje (podučavaju se), umesto da im se „pokazuje”, pri čemu im se uskraćuje ova vrsta prilike u obrazovnom procesu.

Međutim, istraživanje objavljeno u časopisu Lukstejn pokazuje da deca postižu kognitivni rast kad im se dâ zadatak da naprave vlastitu video-igricu. Da bi razvili takvu igru, učenici moraju da koriste prethodno znanje, da kreiraju veze između scena i da preuzmu kontrolu nad sopstvenim učenjem kroz probe i greške.

U suštini, to je još jedan način stvaranja i aktivnog okruženja za učenje koje je slično učenju u drevnim vremenima. Deca moraju da koriste logiku, veštine preživljavanja i da stvaraju nove ideje i rešenja kako bi dovršila igru.

 

12. Oblasti interesovanja u učionici unapređuju dečju autonomiju i odlučivanje.

Kada deca raspoređuju i skladište stečeno iskustvo u svojim umovima, istraživanja pokazuju da je bolje da se sećaju mesta nego osobe ili stvari. Ova snažna osetljivost za detalje jedan je od glavnih razloga zbog koga arhitekte i nastavnici treba da obrate pažnju na to kako dizajniraju učionice.

Prema Istraživačkom časopisu za humanističke nauke na diplomskim studijama, Džeklin Šo sa državnog Univerziteta u Kanzasu (SAD) navodi da deca imaju četiri velike potrebe dok su u svom okruženju za učenje: mogućnost da se kreću u prostoru, mogućnost da angažuju svih pet čula, potrebu da osete poverenje, sigurnost i uspeh, i nivo nezavisnosti i kontrole. Jedan od načina da se to postigne jeste kreiranje oblasti interesovanja u učionici. Oblasti interesovanja su u ovom slučaju različiti delovi u učionici koji su fokusirani na određene veštine ili studije: nauku, društvenu saradnju, umetnost, čitanje itd. Kada su učenici raspoređeni u grupe i imaju priliku da se kreću iz oblasti u oblast, to pomaže u podsticanju osećanja kontrole.

Oni mogu da biraju, da se kreću po učionici i da samostalno istražuju. Ove veštine grade samopouzdanje kod mladih učenika.

Napisao